Baš zato
što sam dopuštala
stvarima da uđu u mene,
Baš zato što sam
patila i plakala kao niko.
Zato što nisam
zatvarala dušu
kad se prema njoj zaleti
zastrašujući stampedo
uskovitlanog života.
Baš zato što sam svemu dozvolila
da me dotakne i razori.
Malene sporedne stvari pustila sam
da marširaju preko mene.
Tuđi pogledi, grimase i uzdasi
rezali su me kao žileti.
Sva tuga sveta
protekla mi je kroz telo.
Od tatinih tužnih priča pred san
plakala sam iznova i iznova,
plakala sam odozdo negde iz creva,
svaki put na istu priču
o staroj gospođi i njenim mačkama.
Nije to zato
što sam bila dete
i verovala bezuslovno u očeve reči.
To je zato što baš nikada nisam
zatvorila sebe za osećanja.
Nisam se štitila od strašnog sveta
dok je na mojoj slezini igrao pikado.
Testerisao mi jetru.
Radio “indijansku vatru” na srcu.
I zabijao mi asfaltne bušilice u grudi.
Baš zato, kažem,
jer sam svemu dozvolila sa me pogodi,
sve se to slilo niz mene,
iscurelo mi kroz nožne prste
dole u zemlju,
ništa me nije uništilo,
ništa me nije unakazilo,
i dalje u meni klija
ta mlada biljka
nežna
i smrtno ranjiva,
neozleđena
i otporna na sve.
#klijaj #beleškesapsihoterapije #klica #bol #patnja #uništenje #borba #biljka #ranjiva #otporna #neozleđena #fridašarar #pesnik #psiholog #psihoterapeut #dozvola #grudi #testeriše #bol #plač #suze #pikado #slezina #preporukezačitanje #knjigoljubac
