Meni veoma draga Aleksandra Mihajlović imala je nedavno, 30. decembra, kako ona sama kaže “pravu novogodišnju poetsku žurku. Uz stihove i pesmu. I divnu publiku.”
Obzirom na to da veoma volim ono što Aleksandra radi prenosim vam, dragi moji knjigoljupci, njene reči…
VUČICA
Kažu da sam filozof,
a potom….
okreću glavu.
Prezrivo, imitirajući Tebe.
Znaš, meni nikako da Ozori,
jer tmina pleni.
Neka, puštam, lagano.
Nije isto kad sova
umesto ševe zapeva.
I nisu sve osame puste.
Meni se, znaš, lutke vrzmaju,
zaplešu, ali same, za sebe svaka.
Leleče ulica: Njena je pojava naopaka.
I sve se, nanovo, na samoću svodi.
Ta osama mi je po volji.
Izuzev, kad oči otvorim,
a Tebe nema.
Tad jutra bljesnu zraci prvi
razliju se na trepavicama,
pogled mi se smrvi,
izvitoperi,
premeri ćutke
udaljenost moju od sviju.
Golotinju mi sunce obasja.
Ja, kao Eva, divlja i pusta,
ništa ne umem obući,
niti reči i misli, niti nade stare,
ogoljene ih puštam,
od njih Ti spremam dare.
I uvek….
Njušim promenu. U trenu.
Vučica stara u meni drema.
Iznemogla, popnem se na zaravan brega,
zavijam, sklonivši se od svega,
skrivajući se potoke tražim,
da suze ronim u bistrinu,
da ćud utopimu krš i divljinu.
Aleksandra Mihajlović
#vučica #jad #suze #daljina #otuđenost #aleksandramihajlović #zapričavanjezavaravanjezavirivanje #preporukezačitanje #knjigoljubac #poezija #poeta
